Orestija Drama

SLIKA DANAŠNJEG SVIJETA

Iako je Eshilova Orestija napisana 458. prije nove ere, stoji kao jedina sačuvana antička trilogija koja je ugrađena u temelje evropske kulture. Ova tragedija osvete koja se provlači kroz pet generacija kuće Atrida istovremeno je i savremena drama o uspostavi novog demokratskog i pravosudnog sistema koji poziva na razum. U režiji jednog od najznačajnijih regionalnih reditelja Slobodana Unkovskog, naša Orestija progovara o nizu moralnih problema s kojima se susreće savremeno društvo kojem ova drevna priča nije više mit, već egzistencijalno iskustvo koje opterećuje savjest i donosi nemir. Igrati antičku klasiku i osluškivati Eshilove moralne dileme koje ova krvava tragedija postavlja jeste i slika današnjeg svijeta, naše bliske i daleke prošlosti koje za razliku od etičkog sistema antičke Grčke, ne uči iz svojih grešaka. Svjedočimo kako  kazna rijetko stiže moćnike, a moralna odgovornost gotovo da ne postoji. Osobne drame Agamemnona, Klitemnestre, Oresta i njihovih predaka u našoj predstavi poput prokletog kruga familijarne osvete otvaraju motive i antropološke dileme koje govore o nužnosti uspostavljanja moralne odgovornosti i društvene pravde. Ima li važnijeg razloga da gledamo ovu predstavu na repertoaru Narodnog pozorišta Sarajevo?

 Dino Mustafić, direktor Narodnog pozorišta Sarajevo

OREST NAŠEG DOBA

Svako vreme treba  svoju Orestiju, naše, čini se više nego ijedno drugo, bez obzira što nas i istorija i literature opominju da “svako vreme nosi svoje breme” i što kroz vekove pluta rečenica da takvih strahota nikad nije bilo.

I naše vreme vapi za odgovorima na pitanje  gde je pravda. I šta će društvo sa ubicom u svojim redovima. I gde je mesto nasilju i osveti, i kako se zločin, osim zločinom samim, iskupljuje. I, možda najvažnije od svega, kakav je to čovek, po svemu sličan nama, koji nalazi način, najčasniji mogući, da svojim delanjem, svojim izborima i svojim življenjem ponudi odgovore na ova pitanja, omogućavajući nama da nastavimo sa svojim životima ne nastavljajući lanac zločina, koliko toliko čistih ruku, od grehova opranih na nekom od čistilišta.

Eshil, pišući Orestiju,  stvara novu verziju mita, onu, koja će u novonastalim društveno- političkim okolnostima, moći da ponudi smisao čoveku tog vremena. Dovodeći Oresta, ubicu svoje majke, u grad Atinu, pred sud i boginju Pravde, Eshil stavlja na probu novoustanovljene demokratske vrednosti. Optužba je teška, odluka nije laka, porota, sastavljena od najčasnijih atinskih građana, nije u stanju da donese odluku  da li je Orest kriv ili ne.

Svet Eshilove Orestije je, baš kao i naš, zastrašujući.  Ljudi žive u patnji, neznanju, strahu, zbunjenosti i očaju. Nema puno radosti u tom svetu. Ali, tragedija oprezno otvara prostor, mogućnost za kolektivni optimizam. Demokratsko uređenje grada i sud, uz milost pravednih bogova, postaju okvir za sliku čoveka čija krivica ne mora nužno prouzrokovati osvetu i nove zločine.

Ipak, ono što je za nas danas važnije, jer ta sudska pravda ne uliva nam poverenje kao Eshilu, a sa trpeze demokratije do nas su stizali samo otpaci, jesu te Erinije, kletve, te osvetoljubive predstavnice gneva mrtvih, koje već kod Eshila počinju da proganjaju, a kasnije kod Sartra i da grizu, ta čudna, neprijatna stvorenja koja možemo svrstati pod pojam savesti.

Orest je u našoj Orestiji slobodan je čovek. Ta sloboda, ma kako lepo zvučala, nosi sa sobom veliki teret. Čoveku našeg vremena često nepodnošljiv i pretežak. Čovek je slobodan, čovek je sam, čovek je pre i iznad svega odgovoran za ono što čini. Orest ubica majke, oslobođen je na sudu, ali njegova ga savest proganja. Ni sud ni božija milost neće ga osloboditi griže sopstvene savesti. Kao slobodan čovek, neće se skrivati iza skutova bogova već će preuzeti odgovornost, nošen svojim moralnim zakonom. Na sebe će preuzeti i tuđu krivicu za počinjena dela i krivicu za ravnodušnost posmatrača dela i prokletstvo svoje porodice i zločine počinjene u ime žrtava. Jer, žrtve ne traže osvetu, tražimo je mi, preživeli. Otud je naša Ifigenija prisutna u predstavi kroz pesmu, igračke, kroz nevini svet detinjstva koga više nema, u potrazi za košutom čijih uplašenih očiju se seća.

Vera u čoveka, u njegovu moralnu vrlinu, u svakog pojedinačnog čoveka, spremnog da za svoja dela preuzme odgovornost , a odgovornost je i krivica, vera da je Sloboda i dalje najvažnija i najsvetlija etička kategorija možda je onaj blago odškrinut prozor kolektivnog optimizma. Možda ćemo nekako uspeti da nastavimo život bolji, pravedniji, slobodniji i moralno odgovorniji i možda ćemo takvi činiti i ovaj svet malo pravednijim.

 Jelena Mijović

SLOBODAN UNKOVSKI, reditelj

Slobodan Unkovski (1948, Skopje) je pozorišni reditelj, profesor glume i pozorišne režije. Režirao je više predstava u Makedoniji, Srbiji, Sloveniji, Hrvatskoj, Grčkoj, Rusiji, Italiji, Belgiji, Švedskoj, Sjedinjenim Američkim Državama i Njemačkoj. Dobitnik je svih značajnih nagrada u regionu.

Njegova predstava Hrvatski Faust JDP Beograd prikazana je na Teatru nacija. Predavao na FDU u Skopju, na Brooklyn  College i na Institutu za napredni teatarski trening na Harvardu. Vodio je više radionica o glumi i režiji. Zajedno sa Metom Hočevar, Angelinom Atlagić, Rašom Dinulovićem i Goranom Stefanovskim vodio  je master studije iz pozorišne režije na FDU u Skopju. U antičkom teatru u Epidaurusu postavio  je Euripidovog Oresta na grčkom jeziku.

Njegova prva predstava u BiH bila je praizvođenje Krležine Legende, 1978. godine  u Zenici, a radio je i u Kamernom teatru 55  Lepu Vidu  R. Šeligo i „Brisani put“ M. Novković.

Ovo je njegova prva predstava u Narodnom pozorištu Sarajevo.

JELENA MIJOVIĆ, dramatruginja

Rođena je 21. marta 1971. godine u Beogradu. Diplomirala je dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Radila je na televiziji, pisala scenarija za emisije iz kulture, dječije TV serijale… Od 1996. do 2004. godine  predavala je dramaturgiju na Katedri za dramaturgiju i bila konsultant za TV scenario na Katedri za tv režiju Akademije umetnosti.

Autorka je pozorišnih komada i dramatizacija koje su igrane u Narodnom pozorištu Subotica, Malom pozorištu “Duško Radović” u Beogradu, Pozorištancu Puž, Ateljeu 212, Folksteatru  ( Volkstheater) u Beču (u okviru Festivala Go West), Jugoslovenskom dramskom pozorištu, Gradskom pozorištu Podgorica, Narodnom Pozorištu Niš, Pozorištu “Bora Stanković” Vranje, Kruševačkom pozorištu…Kao dramaturškinja radila je  na preko pedeset predstava u Bitef teatru, Jugoslovenskom dramskom pozorištu, Ateljeu 212 (Beograd), MNT-u (Skoplje), SNG-u (Ljubljana), Gradskom pozorištu Istanbul (Istanbul), SNG-u (Maribor)...

Dobitnica je nagrade „Joakim Vujić“ za dramski tekst Ruža, uvela, nagrade Ardalion za dramaturgiju predstave Mesec (dana) na selu.

Dramaturškinja je Pozorišta Atelje 212 od 1999. godine.