Baletski triptih Infinitas Balet

POEMA, riječ autora

Poema i njeni stihovi prikaz su naših emocija i boja naše duše. Poema je kao ples, puna spirala, vrtloga, skokova i nakupljenih emocija igrača, nastalih kao neposredni odgovor na muziku. Poema je naznaka priča koje potiču iz naše duše. Poema je prilika da se doživi posebna veza koja postoji između muzike i igre, gde smo u mogućnosti da vidimo pokret igrača kao muzičku partituru. Ova Poema je potraga za slobodom duše koja nikada ne prestaje da sanja. U datom trenutku svi postajemo melodija, ritam i ekspresija u izražajno jakom Rajičićevom Drugom violinskom koncertu. Igrači vizualizuju energiju muzike te i ja, zajedno sa njima, pokušavam da prikažem kakav je osećaj biti deo ove Poeme, deo  partiture, sa mogućim iskušenjem strasti, ljubavi i mira.

PTICO NE SKLAPAJ SVOJA KRILA, riječ autora

Ptico ne sklapaj svoja krila je koreografska reinterpretacija istoimenog baleta Vere Kostić i Enrika Josifa zasnovanog na stihovima Rabindranata Tagore. Moj autorski postupak je pre svega dijalog iz današnjeg trenutka sa koreografkinjom.
Iz izvornika je preuzeta žudnja kao glavni pokretač, gorivo za oslobođenje i sazrevanje, rušenje svih kaveza i zidova. Žudnja je i stvaralačka i rušilačka sila koja izmiče kontroli i vodi junakinju, pticu iz naslova, na let vrtoglavih visina do bolnih dubina duše. Mislim da se ova tematika najrečitije izražava igrom, da tela plesača u svojim odnosima, susretima, sukobima, virtuoznošću ali i iscrpljivanjem, najneposrednije pričaju o suštini, nesalomivosti ljudskosti. To je ono za čime tragam sa svojim saradnicama/ima u radu na ovom baletu.

Predstava kao i sam ljubavni put ptice, naše glavne junakinje sagoreva u želji, neodlučnosti, strahu i borbi sa svojim unutrašnjim pticama, iza koje će ostati samo pepeo.

SIMFONIJSKI TRIPTIHON

Uoči jubileja, stogodišnjice Baleta Narodnog pozorišta u Beogradu, koreografkinja Maša Kolar stvara balet na muziku Petra Konjovića Simfonijski triptihon. Reč je o reprezentativnom delu srpske muzike nacionalnog karaktera, koje je postalo poznato kao folklorna baletska muzika. 

Način Kolarinog prilaženja ovom srpskom nacionalnom muzičkom i plesnom nasleđu, neizbežno je obeležen folklornom tematikom. Unutar njega koreografkinjin pristup takvoj tradiciji nije doslovan, već pronalazi inspiraciju iz tri međusobno povezana izvora. 

Prvi izvor je sam karakter Simfonijskog triptihona, koji se temelji na folklornoj muzici, obiluje raznovrsnim kontrastnim temama, užarenim ritmom plesne igre, ali i mračnim atmosferama, te se prirodno nameće pri oblikovanju plesnog jezika. 

Ako Kolarova i poseže za folklornim izvorima, oni nisu vezani uz plesnu folklornu tradiciju, već uz tradiciju rukotvorina kojima se bavio narod, prvenstveno njegov ženski deo. Pirotski ćilim sa svojim arhetipskim skupom motiva, postaje temelj za kompletni vizuelno-scenski identitet predstave zadajući prostorni okvir plesu ali i koregrafskim rešenjima samih plesnih koraka i pokreta. 

Međutim Maša ne ostaje na prikazu puke apstrakcije folklornih koreografsko-scenskih formi, već se inspiriše i temom proleća koje je zapravo skriveni pokretač Stankovićeve priče o Koštani, tj. priče o mladosti i slobodi koju ona nosi, te o probuđenoj nostalgiji za njima. Taj duh proleća se itekako oseća i u Konjovićevoj muzici koja svojom dinamikom, ritmikom i atmosferom odaje sliku buđenja prirode koja rasplamsava ljudska čula, budeći time jake emocije i strast. 

Ovim novim delom, može se reći da Maša Kolar nastavlja istoriju koreografa i koreografkinja koji koriste folklorne motive u svojim baletima i na neki način potvrđuju kanonski sled folklornih baleta. Maša Kolar još od 2019. godine s trodelnom baletskom večeri Čipka započinje svoj rad na savremenom baletu inspirisanom folklornim motivima i temama, da bi ga u Simfonijskom triptihonu potvrdila, razvila i produbila.