Seljačka opera Drama

Riječ reditelja

Jedna od većih muka u stvaračkom procesu mi je da napišem reč reditelja. S jedne strane čovek misli da dela govore, ne ono što je oko toga, s druge strane uvek nastaje smešna i iritirajuća situacija kada gledaoci, a sada uglavnom mislim na onaj stručni deo publike, posle pišu svoje misli upoređujući vaše reči i izjave sa onim što su gledali. Te dve stvari uopšte nisu u takvom srodstvu. Ako pozorište izdaje marketinški tekst, možda je ipak bolje da se bavite onim što ste gledali, a ne da li i u kojoj meri nalazite ono što su pisali u predstavama. Uvek govorim o čoveku, o društvu, o našim životima. S jedne strane. S druge strane se bavim nekim teatarskim pitanjima, pitanjima izvođenja, artikulisanja i stvaranja nekog specifičnog sveta. Seljačka opera se muzički i tematski bazira na svojevrsnom mađarskom melosu, na svojevrsnoj samouništiteljskoj patnji nad svetom, koji u ovom trenutku postaje melos i suština svih folklora i etničkog ludila. Svi postajemo Mađari, radujemo se plačući, tugujemo smejući se. Béla Pintér je na svoj način, genije mađarskog to jest Budimpeštanskog pozorišnog života. On je pisac, reditelj, koreograf i izvođač. Mislim da je jedini koji je uspeo da opstane i u ovim novim vremenima kada je mađarska samostalna scena maltene brisana. On uspeva da održi svoje pozorište živim, posećenim i finansiranim od strane gledaoca. Karte za njegove predstave jedva da možete kupiti. Kritičan je, bolan i poetičan. Seljačka opera je blasfemija prema operi i kvazi ozbiljnoj umetnosti uopšte, no redajući i predstavljajući iste one univerzalne  vrednosti kao što to radi velika umetnost. U vreme kada se etničko predstavlja kao esencija nacionalnog identiteta, a nacionalni ili verski identitet kao svevišnji. Samo ona to radi na svoj pučki, slobodarski i nemistifikovani način, govoreći ono što je istina, smejući se i drugima i sebi. Da li smo licemerni, je li nam društvo licemerno? Jeste. Krijemo li grehe prošlosti? Krijemo ih. Pravimo li teret svim budućim generacijama? Pravimo. Mrzimo li se? Mrzimo. Jesmo li nesretni? Jesmo. Je li problem da govorimo o svojoj nesreći? Problem je. Je li nam društvo, vlast, politika, državna i društvena infrstruktura promiskuitetna, incestoidna? Jeste. Dođe li nam na jezik, kada sve pogledamo i suočimo se sa stvarima, rečenica - majko, draga majko, što si me rodila? Dođe.

ANDRÁS URBÁN, režija

AndráS Urbán, pozorišni reditelj, rođen je 1970. godine u Senti. Još i prije studija, sa 17 godina, formirao je prve pozorišne radionice i trupu Aiowa. Osnivač je internacionalnog pozorišnog festivala Desiré Central Station. Nakon srednje škole upisao je režiju na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, u klasi profesora Vlatka Gilića. Sredinom devedesetih je prekinuo studije, koje je nastavio pet godina kasnije, u klasi profesora Bore Draškovića. Početkom XXI vijeka, uz podršku segedinskog MASZK-a i vlastitog ansambla  stvara i nezavisne pozorišne predstave. Diplomirao je 2000. godine, a pet godina kasnije je postao direktor pozorišta u Subotici. Od 2005. godine direktor je Mađarskog gradskog pozorišta Dezső Kosztolányi u Subotici. Tokom svoje rediteljske karijere je režirao djela Büchner, Shakespeare, Dukovskog, Arrabala, Becketta i mnogih drugih, a radio je brojne predstave na prostoru čitave bivše Jugoslavije. Pokrenuo je i Međunarodni i regionalni festival savremenog pozorišta Desire 2009. godine. Radio je u Novom Sadu, vodio umjetničke radionice u Rumuniji, a režirao je više od 40 komada u produkciji teatarskih kuća u Nišu, Novom Sadu, Beogradu, Segedinu, Bitolju, Ljubljani, Berlinu, Klužu, Varni i drugim gradovima. Saradnju sa Kraljevskim pozorištem Zetski dom, András Urbán počeo je 2016. godine.